Aleksandar Mezjajev: Nirnberg i istorija koja traje

„Prošlost  treba poznavati ne zato što je ona prošla, već zato
da, odlazeći, ne bi  izbrisala svoje posledice“.

(V.O-Ključevski)

Dvadesetog novembra navršava se 65 godina od početka rada Nirnberškog tribunala. Upravo tog dana je počeo  prvi veliki međunarodni sudski proces, koji je okončan nakon jedanaest meseci osudom na smrt dvanaestorice glavnih ratnih zločinaca fašističke Nemačke.

Međutim u, reklo bi se, tako dobro poznatom događaju kakav je Nirnberški proces,  još uvek ostaju „bele mrlje“ ili dobro organizovani stereotipi. Na primer, danas se malo ko seća da je tribunal bio stvoren na insistiranje upravo SSSR, da bi se oponiralo savezničkom stavu. Recimo, premijer Britanije Vinston Čerčil je u više navrata tvrdio da nacističko rukovodstvo treba da bude kažnjeno bez suđenja.  Istog stava su bile i SAD. U martu 1943. godine državni sekretar SAD je u prisustvu ambasadora Britanije izjavio  da treba „fizički uništiti  celokupno fašističko rukovodstvo“. Već u julu 1944. godine general Dvajt Ajzenhauer je predložio da se streljaju predstavnici neprijateljskog rukovodstva „pri pokušaju bekstva“. Tadašnji predsednik SAD Frenklin Ruzvelt u potpunosti je delio takav stav.[1]

Drugačija je bila pozicija  SSSR.  Zahtev za stvaranje Međunarodnog vojnog tribunala sadržao se još u izjavi sovjetske vlade od 14. oktobra 1942. godine  „O odgovornosti hitlerovskih osvajača i njihovih pomagača za zlodela koja su izvršili u okupiranim zemljama Evrope“.  Borba  stavova nastavljena je sve do Jaltinske konferencije! Tek su napori Josifa Visarionoviča Staljina primorali zapadne „demokrate“ da pristanu na održavanje sudskog procesa.

Upornost naših anglo-saksonskih saveznika u njihovoj ideji o uništenju najvišeg vojnog i političkog rukovodstva fašističke Nemačke bez suđenja i istrage objašnjavana je ne toliko njihovom krvožednošću, već takođe i sasvim osnovanom bojaznošću da za vreme javnih saslušanja mogu biti predočeni dokazi o izvršenju ratnih zločina, koje su oni sami počinili. Drezden, Hirošima, Nagasaki – samo su najpoznatiji u tom nizu. Naši saveznici imali su i ozbiljnije razloge za bojazan od  predočavanja činjenica da su sami finansirali hitlerovsku ratnu mašineriju i provocirali napad na Sovjetski Savez. S tim u vezi veoma je  indikativna činjenica, da su se na optuženičkoj klupi našli, uopšte uzev, ne najveći  zločinci (Hitler, Himler i Gebels, kao što je poznato, izbegli su suđenje), već upravo oni, koji čak nisu ni pokušavali da pobegnu (osim Katelbrunera), ili oni, koji su direktno išli u susret anglo-američkoj vojsci.  Ne treba zanemariti ni činjenicu  da je na samom Nirnberškom tribunalu oslobođen ministar za vojnu ekonomiju i predsednik Rajhsbanke Albert Šper. A on je oslobođen upravo zahvaljujući anglo-američkim glasovima (kao što je poznato, sudija predstavnik SSSR I.T.Nikitčenko je glasao protiv te odluke).[2]  Te činjenice još treba osmisliti u njihovom punom značenju.

Sada mnogi govore o tome da je Nirnberg – događaj iz daleke prošlosti.  Ali, da li taj događaj, bezuslovno istorijski, ima i još neke posledice u našem današnjem životu? Da, i takvih je posledica mnogo. Ako govorimo o međunarodno-pravnim posledicama, u prvom redu treba navesti problem takozvanog „Tajnog protokola“  uz Sporazum o nenapadanju između SSSR i Nemačke od 23. avgusta 1939. godine (poznatijem kao „Pakt Molotov – Ribentrop“) i problem Katinja. Oba ova pitanja su po prvi put na visokom međunarodnom nivou pokrenuta upravo u vreme Nirnberškog tribunala.

Sovjetski tužilac R.Rudenko je 14. februara 1946. godine predočio dokaze o krivici fašista za streljanja u Katinju.[3] Bez obzira na očigledno kršenje Statuta tribunala o usvajanju  izveštaja vladinih komisija[4], bez predočavanja dokaza, upravo  je anglo-franko-američka većina u sudu dozvolila advokatu Geringa da  pozove „svedoke“ streljanja u Katinju, koje su učinile, tobože, sovjetske vlasti. I ne čudi što je zapadna većina suda na kraju odlučila da je krivica bila „nedovoljno ubedljivo dokazana“.[5]

Ništa manje značajan udarac po istoriji, a to znači i po našem narodu u Nirnbergu, bilo je podnošenje „dokaza“ o zaključivanju takozvanog „tajnog protokola“ uz Pakt iz 1939. godine. Odmah nakon objavljivanja hladnog rata prvi ozbiljniji pucanj došao je upravo od strane zapadnih sudija na Nirnberškom procesu, koji su dopustili razmatranje te provokacije.[6]

Naredni udarac  po Nirnberškim principima danas je odluka Evropskog suda za prava čoveka u procesu protiv V.M.Kononova. Većinom glasova, koja se sastoji, između ostalog, od glasova zemalja hitlerovske kolicije  obrasca iz 1940-ih godina, a takođe njihovih duhovnih naslednika u liku NATO, Evropski sud je, u suštini, poništio opravdanost  partizanske borbe protiv fašizma. Kao što vidimo, Nirnberg je aktuelan i danas!

Međunarodni krivični tribunali danas, koji su bili stvoreni za, tobože, kažnjavanje glavnih krivaca za izvršenje ratnih zločina u bivšoj Jugoslaviji i Ruandi, smatraju sebe pravnim naslednikom Nirnberga. Ali oni na to nemaju prava! Ovih dana je u Moskvu, na konferenciju posvećenu Nirnberškom procesu, koju su organizovale važne ruske naučne institucije, pozvan glavni tužilac Međunarodnog tribunala za bivšu Jugoslaviju (MTBJ) Serž Bramerc. Taj poziv je rezultat ili neoprostivog neznanja, ili otvorena provokacija. 

Tribunal za bivšu Jugoslaviju stvoren je  kao nastavak rata protiv zemalja regiona. On i nije bio zamišljen kao pravni naslednik Nirnberga iz jednog prostog razloga: za razliku od Nirnberškog tribunala, MTBJ čak nema jurisdikciju koja se odnosi na zločine protiv mira! Ispada da MTBJ sudi onima koji su ratovali, a nisu mu važni oni koji su rat počeli. Uostalom, tvorci MTBJ su odlično znali ko je organizovao i ko počeo rat, pa su zato i skresali jurisdikciju tribunala na tako sraman način. Kao izazov delatnosti MTBJ ove godine su države sveta usvojile dopunu Statutu Međunarodnog krivičnog suda, koja se tiče kvalifikacije „agresije“. I ponovo je  ta kvalifikacija bila usvojena u kusom obliku zbog blokade od strane istih tih SAD, Britanije i drugih glavnih agresora tog istog sveta.

To je Nirnberg danas... Ali očigledno da će i sutra ti problemi  donositi svoje otrovne plodove. Danas se u Evropskom sudu za prava čoveka razmatra međudržavna žalba „Poljska protiv Rusije“. Pogodite o čemu je ona? Naravno, o Katinju. Pogodite koji su zahtevi Poljaka? Naravno, novčana kompenzacija! I zahtev Poljaka je takav, da će ako dobije spor, svaki građanin Rusije to osetiti na sebi, zato što  ta naknada čini veoma suštinski deo ruskog godišnjeg budžeta!

Jedan od ideologa nacizma, A.Rozenberg, koji je u Nirnbergu osuđen na smrtnu kaznu, a bio je na  funkciji „ministra okupiranih istočnih oblasti“, izneo je pouku: „Lišite narod njegove istorije i već nakon dve generacije on će se pretvoriti u poslušne robove“.

Na žalost, predmet Kononova i katinjski slučaj u Evropskom sudu za prava čoveka karike su u istom lancu u razaranju nasleđa Nirnberga. Na taj način, specijalnu operaciju fašista protiv naše istorije, a znači i protiv našeg naroda, uspešno nastavljaju današnji duhovni naslednici nacizma.

(Fond strateške kulture)

[1] Vidi: D.Irving, «Nirnberg: poslednja bitka», M. Jauza. 2005 (posebno vidi glavu 1 - «Glava, u kojoj Staljin govori «njet» ubistvima».

[2] Vidi: Posebno mišljenje člana Međunarodnog vojnog tribunala od strane SSSR // Nirnberški proces. Zbirka materijala u 8 tomova, tom 6, M.,  Pravna literatura. 1999. S. 722-727.

[3] Vidi stenogram zasedanja NT od 14. februara 1946. godine: http://www.nizkor.org/hweb/imt/tgmwc/tgmwc-07/tgmwc-07-59-07.shtml

[4] Član 21 Statuta Nirnberškog tribunala glasi: «Tribunal će bez dokaza usvajati zvanična vladina dokumenta … uključujući dokumenta komiteta, stvorenih u različitim savezničkim državama u istrazi protiv ratnih zločina“..

[5] Detaljnije vidi: Muhin J.A., Glavna antiruska podlost. M. Jauza-Press. 2010. S.280-303.

[6] Detaljnije vidi: Kungurov A., Tajni Protokoli ili ko je falsifikovao Pakt Molotov-Ribentrop?  M. Eksmo. Algoritam. 2009.